Milan Karagaća: Kako do efikasnog i dugoročnog bezbednosnog koncepta Srbije
Današnji svet karakteriše nezadrživa globalizacije i protivrečni procesi, koji je prate, upozoravajući da će 21.vek biti ili vek sveopšteg napretka ili žestokih globalnih i novih regionanih sukoba i nekontrolisanog nasilja. Globalne pretnje i izazovi su skoro opštim konsenzusom definisani. To su: terorizam, trgovina oružjem, drogama i ljudima, proliferacija OMU, regionalni konflikti, etnički i verski sukobi, pretnje i rizici koji proističu od propalih ili propadajućih država, energetski rizici, pretnje informatičkim sistemima (Sajber kriminal), organizovani kriminal, ekolološke i druge prirodne i izazvane katastrofe, demografske promene, siromaštvo i glad, ilegalne migracije, pandemije i drugo.
Srbija je izložena svim globalnim, regionalnim i specifičnim rizicima i pretnjama i zato mora vrlo pažljivo i odgovorno da odabere svoj strateški koncept. U okviru toga umovanja svakako treba pažljivo proučiti Novi strateški koncept NATO kao najjače i nama najbliže bezbednosno-političke organizacije i sasvim pragmatično videti svoje interese i dati odgovor na pitanje perspektive dugoročne bezbednosti Srbije.
Sa jedne strane ni najveće zemlje više nisu u stanju da se same suprostave globalnim izazovima, a pogotovo ne srednje i male, dok je sa druge strane važna činenjica da je svaki izolacionizam neproduktivan i neefikasan.
Pitanje odbrane i bezbednosti zemlje je stvar celokupnog društva, koje podrazumeva ozbiljne i sveobuhvatne analize i procene svih mogućih trendova i scenarija razvoja međunarodnih odnosa, a odgovor na pitanje koji je koncept najoptimalniji, NATO, vojna neutralnost ili nešto između, će se sam ponuditi.
Posebno mesto u procesu donošenja strategije ima civilno društvo, koje sa svojim ukupnim stručnim i intelektualnim kapacitetima može dati ogroman doprinos da se najšira javnost uspostavi kao aktivnan učesnik u postizanju najšireg konsenzusa.
U definisanju spoljne politike, politike odbrane i samoj Strategiji nacionalne bezbednosti kao krovnoj strategiji kada je u pitanju odbrana državnih i nacionalnih interesa, ima dosta oprečnih stavova i nekonzistentnosti po ključnim pitanjima.
Dakle, u novembru 2004. godine usvojena je “Strategija odbrane SCG” i definisano da je naš cilj ulazak u PzM i NATO.
Već 2006. godine “Strategijski pregled odbrane” definiše ciljeve:
– “ pristupanje evroatlantskim integracijama, Evropskoj uniji i drugim međunarodnim organizacijama i institucijama”
– „razvijanje i unapređivanje partnerskih odnosa sa sistemom kolektivne bezbednosti, susednim i drugim državama “.
Zatim 26.12.2007. godine “Rezolucija Narodne skupštine”, kojom se, usput,u tački 6. U jednoj rečenici proglašava vojna neutralnost.
I konačno, 2009. godine “Strategija nacionalne bezbednosti” postavlja cilj bezbednosne i odbrambene politike Srbije koji glasi: “integracija u evropske i druge međunarodne bezbednosne strukture i izvršavanje obaveza u okviru Evropske bezbednosne i odbrambene politike u skladu sa standardima i obavezama koje proizilaze iz Evropske bezbednosne i odbrambene politike.” Vojna neutralnost se ne pominje.
Krajnje je vreme da argumentovano i ravnopravno razmotrimo sve bezbednosne koncepte koji se nude malim i srednjim zemljama. Dakle, treba „hladne glave“ dati odgovor na pitanje koja je vizija Srbije o tome kako , kojim konceptima i sa kojim kapacitetima će se najefikasnije suprostaviti izazovima?
Malim i srednjim zemljama, gde spada i Srbija, stoji na raspolaganju nekoliko strategijskih opcija za koje mogu da se opredele: (1) neutralnost ili nesvrstani angažman, (2) bezbednosno partnerstvo i inicijative, (3) kolektivna bezbednost u okviru OUN, (4) kooperativna bezbednost u okviru OEBS, (5) Ad-hoc savezi, (6) solidarnost u okviru EU, i (7) kolektivna odbrana u okviru NATO.
NATO ili vojna neutralnost
U definisanju našeg odnosa prema NATO već dugo je dominantno da su nas oni bombardovali i da zbog toga narod ima psihološku barijeru i odbojnost prema ulasku u NATO, dok sa druge strane kada je u pitanju PzM ili EU, gde su iste te zemlje, onda nam ne smeta što su nas bombardovali. U istom smislu je i isticanje da nam NATO otima Kosovo i pravi „NATO državu“ na našoj teritoriji, dok se previđa da je NATO došao na Kosovo našim pristankom kao međunarodna snaga gde je bio i ruski kontigent.
Da je to čista unutrašnjepolitička manipulacija političara govori činjenica da smo odmah posle petooktobarskih promena, i posebno uspešne saradnje naše vojske i NATO u rešavanju problema na jugu Srbije, počeli naše sondiranje, izražavanje namere i traženje podrške da što pre idemo ka evro-atlantskim integracijama i NATO. U kratkom roku pređen je put od konfrontacije do dijaloga, što je spadalo u prioritete spoljne politike SCG – uključivanje u evro-atlantske integracije.
Uostalom, ugledajmo se malo na pragmatizam drugih zemalja, pa i same Srbije. Mi smo već 1951. godine imali normalizovane odnose sa Nemačkom. Nemačka je 1945. godine bila sravnjena sa zemljom od strane američke i britanske avijacije, pa je već 1955. godine postala članica NATO gde su SAD i V. Britanija bile vodeće. Zar nam zajedničko rešavanje krize na jugu Srbije 2001. godine i saradnja u martu 2003. samo par godina, nakon bombardovanja nisu najbolji primer uspešne saradnje Srbije sa NATO na sprečavanju sukoba? U međuvremenu smo uspostavili normalne odnose sa NATO-om, ušli u PzM, potpisali mnoge ugovore i sporazume i otvorili misiju u Briselu na nivou ambasadora.
Dakle, prvo se postavlja pitanje da li smo i da li nameravamo da sa NATO budemo u neprijateljskim odnosima ? Odgovor je svakako negativan. Doduše, neki uporno tvrde da jesmo i da ćemo biti, samo što to neprijateljstvo ne mogu da dokažu jer želimo u EU, dok smo članovi PzM koji je program NATO-a, sa SAD želimo najbolje moguće odnose i one su nam jedan od stubova spoljne politike, a to je vodeća zemlja NATO-a.
Stoga, možemo razmatrati prednosti i nedostke evenutalnog ulaska u NATO ili vojne neutralnosti.
Da li se ulaskom u NATO naša bezbednost povećava?
– Povećava se samim tim jer se neprijateljstvo sa NATO-om isključuje, a i time što bi bili deo jedne moćne političko-bezbednosne organizacije i sistema, ravnopravni sa njima i našim susedima, koji su članice Alijanse.
– Srbija bi ušla u sistem kolektivne odbrane, čime se povećva bezbednost države.
– Zašto smo zaboravili saradnju sa NATO u rešavanju krize na jugu Srbije 2001. godine, nepune 2 godine posle bombardovanja, što se smatra kao najbolji primer uspešne saradnje vlasti neke zemlje sa NATO na sprečavanju sukoba? Zašto se ne podsetimo kako je 17. marta 2003. godine NATO sprečio dalji pogrom?
– NATO ne bi mogao da donosi odluke koje imaju, posredno ili neposredno, negativne posledice po bezbednost Srbije, jer se odluke donose jednoglasno.
– Srbija je izložena najvećem broju globalnih rizika, sa nekima se suočava više nego druge zemlje, ali sredstva Srbije za očuvanje bezbednosti daleko su ograničenija od sredstava saveza.
– Srbije bi ojačala svoj međunarodni položaj jer bi poluge njene spoljne i bezbednosne politike bile jače.
– Članstvo je ekonomski podnošljivije od neutralnosti koja je daleko skuplja, a pruža manje sigurnosti.
– Srbija bi poslala signal potencijalnim investitorima da je njena teritorija bezbedna za ulaganja jer članstvo sigurno utiče na bolji rejting zemlje i privlačenje stranih investicija.
– Ulaskom u NATO otvara se i mogućnost ne samo za modernizaciju i konverziju vojne industrije, već i proizvodnju i prodaju robe široke potrošnje tržištu koje obuhvata preko 900 miliona stanovnika.
– Pošto je Kosovo uvek emotivni izgovor treba postaviti pitanje kako to neko misli da će efikasnije odbraniti Kosovo i vratiti ga pod puni suverenitet Srbije, ako smo neutralni, da li ćemo biti sigurniji i lakše rešavati i pitanje Kosova ako smo zbog neutralnosti u neutralnim, a ne normalnim i prijateljskim odnosima sa okruženjem.
Zapravo, koliko je štetno da svoje zalaganje za neutralnost dokazujemo neprijateljstvom prema NATO, a KFOR i EULEX su na Kosovu ?
Koje se negativne posledice najčešće navode?
– Da li bi Rusija postala neprijatelj Srbije, iako nije u neprijateljskim odnosima sa NATO savezom, niti sa pojedinačnim zemljama članicama? Svakako da je odgovor negativan, a time otpada i ona teorija “da ćemo čekati promenu međunarodnih okolnosti i onda povratiti sve što smo izgubili i što su nam oteli “.
– Da li bi ulaskom u NATO Srbija indirektno priznala legitimitet vojne intervencije protiv SRJ 1999. godine i svim eventualnim odlukama o konačnom statusu Kosova koje se kose sa njenim interesima. Naprotiv, bila bi u boljoj poziciji da i tamo brani svoje interese;
– Srbija bi teoretski mogla da uđe u EU, a ostane van NATO kao što su to učinile zemlje poput Irske, Austrije, Finske, Švedske, Malte i Kipra. Samo članstvo u EU je solidna garanacija bezbednosti, samo što Srbija nije ni Austrija ni Finska.
Vojna neutralnost
Odluka za opciju vojne neutralnosti podrazumeva prvo da država odluči da li je sprema i sposobna da se sama suprotstavi pretnjama ili će imati saveznika. Neutralnost podrazumeva da država nema vojnih saveznika, što znači da mora da ima adekvatnu sopstvenu vojsku koja će po brojnosti i opremljenosti moći da odgovori izazovima i biti argumenat za respek takvog statusa od strane drugih.
S druge strane, nisu ispunjene ključne pretpostavke vojne neutralnosti, kao što su:
Istorijski kontekst i razlozi; povoljan odnos subjekata međunarodnih odnosa prema proklamovanoj neutralnosti; odgovarajući geostrategijski položaj zemlje; stabilna unutrašnja bezbednosna situacija; sposobnost da razvija autonomne odbrambene sposobnosti; razvijena i stabilna ekonomija; visok BDP; prihvatanje, priznavanje i garantovanje takvog statusa od strane trećih država;
Opravdanje zalaganja za vojnu neutralnost time da je srpski narod najveći stradalnik u Evropi u XX veku, da je Srbija je najpogodnija veza između Evrope, Azije, Bliskog Istoka i Sredozemlja i da se nalazi na osetljivom području JIE, gde se prepliću raznovrsni strategijski interesi, zapravo su najjači argumenti protiv i ne idu u prilog vojnoj neutralnosti, a pogotovo ako ne želimo da nam se ponavljaju stradanja.
Ako se uporedimo sa nekim neutralnim evropskim zemljama, što neki rado čine, onda tek dođemo do argumenata koji ne idu u prilog neutralnosti jer bi građani morali mnogo više da plaćaju, a da baš i ne budu sigurni. Prema podacima za 2007. godinu, Austrija je imala vojni budžet 2,263 milijarde dolara, što je 278 po stanovniku ili 57.148 dolara po vojniku, Finska 2,758 milijardi, odnosno 527 po stanovniku ili 94.130 po vojniku. Za istu, 2007. godinu, Srbija je imala budžet od 578 miliona, što je izdvajanje od 80 dolara po stanovniku ili 12.500 po vojniku godišnje. Pri tome, Austija je imala 336 milijardi dolara BDP, Finska 213 ,a Srbija samo 54 milijarde.
S obzirom da je položaj Srbije u bezbednosnom pogledu mnogo složeniji nego bilo koje od navedenih zemalja to bi značilo da neutralna Srbija ima brojnije i opremljenije oružane snage. Pri tome, treba uzeti u obzir da bi prvo morali izdvojiti ogromnu sumu da bi dostigli sadašnji stepen opremljenosti OS jedne Austrije.
I što je najbitniji, fizionomija eventualnih sukoba i suprostavljanja izazovima isključuje vojnu neutralnost kao neadekvatnu i za Srbiju ekonomski iscrpljujuću opciju. Srbija nema ekonomskih mogućnosti za takav luksuz.
Navedeni podaci govore da je vojna neutralnost više fikcija, a nikako ozbiljna opcija.
Ukratko i o drugim mogućim konceptima:
Savezništvo sa nekom drugom zemljom ili grupom zemalja pretpostavljalo bi spremnost te zemlje ili te grupe zemalja da preuzmu obavezu da doprinose bezbednosti Srbije. Pod uslovom da Rusija i NATO budu u konfrontaciji, što nije u izgledu, vojno savezništvo sa Rusijom bi vodilo značajnom povećanju rizika upravo bezbednosti građana Srbije.
Promenljivo savezništvo (Ad-hoc savezi) očito nije prihvatljivo ni podnošljivo za male zemlje, to mogu sebi da priušte samo velike sile, a za male nije ni prihvatljivo, ni podnošljivo, a teško izvodljivo.
Nesumnjivo da su koncepti: solidarnost u okviru EU, bezbednosno partnerstvo i inicijative, kolektivna bezbednost u okviru OUN i kooperativna bezbednost u okviru OEBS; dobri i prihvatljivi, te da u njima treba maksimalno participirati ali oni su dovoljni samo nekim zemljama na nekim stabilnijim prostorima.
Očito da je za Srbiju najracionalnija kombinacija svih koncepata, iz prostog razloga što u sopstvenom interesu moramo sarađivati sa susedima i zemljama u regionu, koji će svi biti u EU i NATO.
Suverena je volja Srbije i njenih građana koji će koncept odabrati i zato je odgovornost političkih elita i stručne javnosti da građanima ravnopravno prezentuje sve opcije, da ne dozvole da se manipulacijama dovode u zabludu.
Naravno, referendum je sasvim normalan i legitiman način demokratskog odlučivanja, ali treba predhodno izneti i kroz stručnu javnosti raspraviti sve relevantne činjenice i učiniti ih dostupnim građanima.
Upravo tako i postavljati problematiku, ne da li hoćemo ili nećemo u NATO već da se radi se o projektu „Bezbednost Srbije za budućnost“, i da li smo dovoljno politički odgovorni i kako se odnosimo prema sopstvenoj bezbednosti i budućnosti. Reč je o tome da li ćemo imati pouzdan, dugoročan, efikasan i ekonomski optimalan koncept nacionalne bezbednosti sposoban da odgovori i na nepredviđene obrte i komplikacije u međunarodnim odnosima. Svakako, uvek na prvom mestu imati sopstvene interese i ne dozvoliti da država bude bilo čija moneta za potkusurivanje.
Prema tome, niti je NATO „sveta krava“ niti smo mi „zlatno tele“, niti je vojna neutralnost svetinja i nema razloga za nikave euforije, a pogotovo ne za nove podele na patriote i izdajnike. Posezanje za emocijama i kvazipatriotizmom neće nas odvesti dalje o manipulacija jer cilj tog pristupa i nije da se dođe već da se ne dođe do rešenja.
Naša svetinja i vrhunski cilj je samo mir, bezbednost, sigurnost i prosperitet države Srbije i njenih građana.
U interesu budućih generacija to treba da bude vizija koncepta budućnosti, a ne prošlosti, što je ključni kriterijum da se ne pogreši u izboru između fikcije i perspektivne opcije.
